OVO MORATE DA PROČITATE: Za sve rođene 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina!

Tekst koji se nalazi u nastavku tiče se perioda odrastanja u staroj Jugoslaviji
titovi-pioniriInternetom kruži jedan veoma zanimljiv tekst koji će malo starije generacije sigurno podsetiti na lepo detinjstvo koje su imale. On se tiče perioda odrastanja u staroj Jugoslaviji i stvarima koje su tada smatrane normalnim, ali se danas stanje malo promenilo. U nastavku vam tekst prenosimo u celosti.
“Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da nosimo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga. Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a ne zlostavljanje u porodici. I nikad nije bilo problema.

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!

Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, Xbox, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, “surround sound”, mobilne, kompjutere, internet, četove…

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica. Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno.

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon.

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo živeti s tim.

I ti pripadaš toj generaciji?

Čestitam! Možda ćeš želeti da podeliš ovo s ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti. Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.

Pozdrav generacijo i živeli. Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni.”

(Telegraf.rs /niskevesti.info)